Sad smo sigurni: dugi skandinavski čamci koji su došli sa Grenlanda prvi su brodovi koji su, oko hiljadite godine, pristali uz američki kontinent, skoro pet vekova pre Kristofora Kolumba. Ali, da bi se otkrila Amerika, nije dovoljno u nju doploviti brodom: potrebno je i da moreplovac bude svestan značaja svog otkrića, ili, umesio njega - naučnici, kartografi, geografi, astronomi njegovog vremena.
To nije bio slučaj sa Vikinzima: jedina geografija koja je njih zanimala bila je veština brodarenja koja im je omogućavala da plove iz luke u luku, iz pljačke u pljačku. Što se tiče sveštenika i kaluđera zapadne Evrope, jedinih učenih ljudi u to vreme, njihove su misli suviše bile zaokupljene nebom da bi se mogle pozabaviti i zemljom. U njihovim očima verska pitanja mnogo su važnija od oblasti koje su otkrili nepoznati mornari sa Severa. Vikinzi nisu uspeli da osnuju neku trajnu koloniju pa otkriće Vinlanda, ili »zemlje vina«, kako su je oni nazvali, brzo je zaboravljeno.
Ipak, to nije bio mali podvig: preći oko 1.000 kilometara po nepoznatom okeanu u običnom čamcu bez palube iziskivalo je istovremeno izvanrednu brodarsku vešlinu i mnogo smelosti. Ali skandinavskim mornarima to nije bila prva duža plovidba oni su već sejali strah i trepet po obalama zapadne Evrope, od Baltika do Gibraltara, kolonizovali Island i Grenland, plovili velikim ruskim rekama sve do Kaspijskog mora, u dva maha napadali Carigrad, najveći grad poznatog sveta.
Ti njihovi uspesi možda se mogu objasniti činjenicom da je za njih pustolovina bila nešto sasvim jednostavno.
Žrtve su ih zamišljale kao demone žedne krvi dok ih mi smatramo romantičnim herojima. Vikinzi nisu bili ni jedno ni drugo već pre svega seljaci. Tražili su dobru zemlju gde bi se nastanili, pašnjake za svoju stoku, drvo za kuće i brodove. To što su po čitavoj Evropi pljačkali zlato bilo je najčešće zato da bi, po povratku u otadžbinu, kupili neki lep salaŠ, stoku i vino, držali mnogo slugu i ratnika. Nositi se sa opasnostima, prkositi smrti, činilo im se sasvim prirodnim. »Ja ću da umrem umesto tebe « rekao je jedan od njih svome drugu, »kad je tebi toliko slalo do života.« Upravo u tom jednostavnom heroizmu, tako reći svakodnevnom, krije se prava romantika Vikinga.
