Afrikanci otkrivaju Škotsku
Krajem 1795. godine i početkom 1796. godine stanovnici po selima i gradovima zapadne Afrike živeli su kao i obično. Robovi su argatovali po njivama, žene su prele pamuk i muževima spremale kus-kus. Muževi, kad nisu ratovali ili trgovali, nastojali su da mire svoje mnogobrojne žene. Kad im se ne bi radilo ili bi se uželeli ćaskanja, sedali su u hladovinu ispod drveta kod koga su se održavali skupovi. Na tom istom mestu, jedne večeri, ugledali su neobičnog putnika kojeg su pratila dva tamnoputa čoveka. U novom plavom odelu sa pozlaćenim dugmetima, jahao je konja »malog ali živahnog i vrlo dobrog«. Od prtljaga nije imao ništa drugo nego dva pištolja, jedan sekstant i suncobran. Tako opremljen, Mango Park, škotski lekar, pošao je da proučava Niger.
Čak i u škotskim brdima proglasili bi ga za čudaka. Bambarama, iz unutrašnjosti, koji nikad dotle nisu videli belog čoveka, izgledao je kao stvorenje sa drugog sveta. Kad su čuli da želi da vidi Niger, upitali su ga:
- Zar u tvojoj zemlji nema reka?
- Ima, ali ja želim da vidim baš ovu.
- A po čemu je ova drukčija? Zar sve reke ne liče jedna na drugu?
Polazeći za Ameriku, jedan rob ga je upitao rukom dodirujući zemlju:
- Imate li vi, zaista, zemlju kao što je ova, po kojoj možete da gazite?
Kao i njegova sabraća, i on je verpvao da ga belci vode u zemlju gde džinovski ljudožderi proždiru crnce.
Godinu dana kasnije, Mango Park je prošao kroz ista sela, ovog puta idući prema obali. Bez konja, bez pratnje. Sve je izgubio, sem šešira. Gledajući ga onako požutelog u licu, zaraslog u bradu i sveg dronjavog, pomislili su da je neki prerušen Arap. To što je ostao živ, može da zahvali samo »milosrđu i brizi tih dobrih crnaca, počev od kralja Segua pa do žena koje su me, polumrtvog od gladi, prihvatile u svoje kolibe i spasle me od sigurne smrti.«
Među mnogobrojnom putopisnom literaturom, retko se mogu naći priče tako pune simpatije, tako ispunjene ubeđenjem o prirodnoj jednakosti svih ljudi, kao na stranicama koje je Mango Park napisao kad se vratio u Englesku. Drago nam je što su bar neki Afrikanci imali sreću da prvi belac koga su upoznali ne bude ni neki od onih trgovaca robljem , niti neki od fanatika koji u Afriku dolaze da bi zadovoljili žeđ za avanturom ili ubili dosadu; već čovek hrabar i osetljiv, skroman i uvek spreman za šalu: pravi britanski džentlmen.
