Gde je, zamalo, spustio i svoje čelične kandže. Za odmazdu neistomišljenika! Za kaznu proleterijatu i potlačenom radniku! A tu su pojedinci igrali glavnu ulogu, svojom Hokingovom sposobnošću da percipiraju. Kad drugi ne mogu. Ti drugi su tu da podignu glas i prete pečurkastom prašinom. Tek da ulepšaju nebo i pokažu da su i oni umetnici. Sebi, drugi odavno veruju u to, ne zbog iskrenosti, koliko zbog straha. I sam aplauz je uz kiseli kez. Kez danas, sutra Osmanova kletva...
Ko je Alex Barry?
U stvarnosti je nuklearni fizičar oko koga se otimaju sile zarad korišćenja njegovih intelektualnih potencijala. U alanfordovskom svetu to je proizvođač gume za žvakanje oko koga se otimaju najjtajniji agenti tog istog sveta. Pretpostavljam da je njegov doprinos u korišćenju ksilotola u žvakaćim gumama doveo do smanjenja karioznih procesa među dečijom populacijom...
U radnji koja je, da se razumemo svi Bonelijevci i dlakojajci, potpuno nebitna, uvek bila, za sam strip, naši junaci, naravno, izlaze kao pobednici. To se i ne dovodi u pitanje. To se zna čim se ugleda prva tabla stripa. Kada na toj prvoj tabli ugledamo Boba i Alana kako traže naučnika, mi znamo da će da ga nađu i to u toj istoj epizodi. Ne treba nam 7 nastavaka i 4 podnastavaka da bi to ukapirali. Sama priča nikad nije toliko bila bitna, koliko priče oko te priče, gegovi i fore. Da, ali te fore nisu smešne? Nisu, ako iz petnih žila pokušavate da uverite sebe da nisu ili ako smatrate da je serija „Married with children“ nešto najbolje što ste gledali u svom životu.
Prva misao kada neko pomene ovu epizodu je legendarna scena u hotelu, tačnije scena večere u hotelu. Jedna od najtragikomičnijih ideja u celom serijalu. I ne samo ideja nego i izvedba (pre svega, Manjusova). Neću je posebno opisivati, svako ko je čitao ovaj broj, zapamtio je, bez sumnje, ovu Čehovljevu realističnost i satiričnost.
Šta je Bankerova poruka? Prvo, trebamo da zamislimo svet u kome se tad živelo. Možda se svet od tada nije promenio, ali način shvatanja jeste poprilično. Dakle, to je svet podeljen među dva bloka, na istok i zapad, na komunizam i kapitalizam, bogate i siromašne, dobro i zlo (kako ko shvata). Pun agenata, obaveštajaca, kontra-obaveštajaca, diverzanta, istomišljenika, neistomišljenika, potkazivača, prisluškivača, obaveštenih, neobaveštenih, službenika, družbenika, lažnih čimbenika, trudbenika, patriota, izdajnika... (Mislim na njegov način shvatanja sveta.) Malo fali da neka pametna glava otkrije epohalnu stvar koja će promeniti odnos snaga. Da prevagne nekom. I time ostvari ciljeve te strane o vladanju svetom i stvaranju novog svetskog poretka.
Ali onda na scenu stupaju obični smrtnici i poštenjačine koje spašavaju svet od apokalipse. Nešto kao film „4. juli“, ali prilično bolje. Mudrije, eufemistički. Dakle, Banker poručuje da nas sve malo deli od kataklizme i da svakom umišljenom gospodaru sudbine, malo fali da počne da se igra (nama) u trenucima dosade... Pa sad vi budite nuklearni fizičar :-) Ko zna koliko njih se krije u podrumskom mraku i traži formulu za pravljenje Orbita sa ukusom papaje...
Ako bude postojao Alex Barry... I to sa zlim namerama. Šta nam preostaje? Taman dovoljno vremena da odslušamo pesmu Pink Floyda ili otpevamo psalmu u sebi. Ili, što je najbolje, da se setimo Alana i komične scene sa supom i rezancima... Bar će nam blaženi osmeh biti na usnama. A do tada, Nobody expects the Spanish Inquisition…
stripovi.com
