Naslednici Žila Verna
Da bi čovek dobro upoznao svoju zemlju, treba da je bar jednom napusti. Niko ne poznaje bolje našu majušnu planetu od onih ljudi koji su je, kroz prozorče svemirskog broda, gledali kako se udaljava kao mala obojena kugla.
Od te fantastične pustolovine, oni su javnosti poverili samo banalne stvari; tehničke pojedinosti leta, svoju opravdanu i patriotsku gordost, radost zbog povratka. Tome je možda razlog to Što astronauti nisu još pravi putnici. Najogoljenija priča jednog otkrivača renesanse ima u sebi nešto od opore lepote. On kaže: »Išao sam do kraja sveta. Video sam neobične narode i nepoznate biljke. Vratio sam se. Zahvalan sam bogu.« Mada ga je na to putovanje poslao sam njegov kralj, čim je napustio Sevilju, Portsmaut ili Amsterdam postao je gospodar svoje sudbine.
Rizici kosmonauta su mnogo veći jer on nema nikakvih Šansi da ga, u slučaju brodoloma, pokupi neko pleme gostoljubivih selenita. Njegov život u potpunosti zavisi od materijala, centara za vođenje na Zemlji i briljživo sastavljenog programa. Ako u njemu gledamo običnog izvršioca, nimalo ne umanjujemo njegovu hrabrost. On živi pustolovinu koju su drugi predvideli, odlučili, zamislili.
Žil Vern, H. Dž. Vels bili su istinski pioniri svemirske pustolovine. Obrćući uloge, neko je rekao da su bili preteče genija. Kakva greška! Mi smo njihovi skromni naslednici. Iz jednog ogromnog topa, Žil Vern je prema Mesecu ispalio kuglu prepunu ekscentričnih Amerikanaca, ekstravagantnih francuskih umetnika i raznih životinja. Sto godina posle njega, Nil. A. Armstrong koračao po Mesecu: »Mali korak za čoveka, a džinovski za čovečanstvo.«
Čovek se na sve navikne pa i na interplanetarna putovanja. U poslednje vreme kao da smo zaboravili svemir i zamenili ga brigom oko nezaposlenosti ili nafte. Ali, budimo strpljivi! Čovek je ispitao samo neposrednu blizinu Zemlje. Ogromnost svemira nije prestala da ga privlači...
